Prođe li kad prođe?

Od dana Vukovara i Škabrnje prošlo je puno toga. I slavlje Božića, nada sve!

Prođe li kad prođe?

Naime, sve što se događa i što isprepliće naše dane, prođe li?

I o nama ovisi.

Jer ima stvari za koje ćemo reći: Dobro je da prođu. A baš te često i „ne prođu“. Žuljaju negdje, bockaju, zapinju, smetaju. Zato je dragocjeno u moru susreta, kontakata, dogovora, razgovora, zajedništva… ne izgubiti negdje samog sebe. Kontakt sa samim sobom. Jer upravo u kontaktu sa samim sobom rastemo u hrabrosti susreta „oči u oči“ s onim što žulja, što prođe, a „ne prođe“, a dobro bi bilo da prođe…

Biva tako i s onim što prođe, skroz prođe, a dobro bi bilo da nije tako, da ne prođe, da traje, da raste…

Raste li Bog – u nama? I po nama. Ili prođe slavlje Božića sasvim. Dogodi se da prođe.

Korizma nas poziva na obnovu susretanja sa samim sobom. I Bogom.

Da ne žulja ono što prođe – snagom opraštanja,

i da ne prođe ono što treba rasti – djelotvorna ljubav!

smg